Lidija Piroški : Albanija, Balkanski vilajet iz perspektive dva točka

12. децембар, 2016. #

To mogu samo oni, moji cenjeni prijatelji iz Novog Sada i autori sjajnog medijskog brenda VRELE GUME, Miiodrag Piroški „Pira“ i njegova neverovatna supruga Lidija Piroški


Svako putovanje je pre svega odnos sa samim sobom. A ovaj put, motorom preko Albanije, prosto traži malo dodatnog istraživanja  o sopstvenim motivima. Jedan od njih je svakako i u više nego prikladnom sloganu BMW-a čiji motocikl vozim, “Putovanje je cilj”. Da, putovanje je samo po sebi cilj, ukoliko  otvara oči, jer vršljajući  po geografiji, kulturi i zajedničkoj istoriji, shvatamo koliko su predrasude štetočinske, i koliko ljude koji su tako blizu, a tako daleko, zapravo unazađuju.

Motor je, obzirom da je vozač na njemu nezaštićen metalnim oklopom, ovog puta snažna metafora slobode. A ona je upravo ono što sami sebi na ovim prostorima vrlo uspešno oduzimamo. Vozeći se tako ogoljeni, svi doživljaji,  mirisi i zvuci tokom puta se doživljavaju mnogo intenzivnije nego ispod filtera za vazduh, klime i na  sedištima nekog automobila.Zašto baš u Albaniju?
Albanci, su narod koji na Balkanskom poluostrvu vekovima živi pored srpskog naroda,  dakle  delimo  zajedničku istoriju i geografiju, a o njima, našim najbližim susedima i njihovoj zemlji tako malo znamo. Albanci predstavljaju decenijama pažljivo negovanu nepoznanicu za nas, a gde je neznanje tu je plodno tlo za predrasude i strah.Sasvim sigurno, najlakše je otići u najbližu ili najpoznatiju turističku agenciju, uplatiti aranžman, i od novih saznanja baviti se poređenjem hotelske hrane tamo, ili restorana ovde, i nevaspitanim zemljacima koji nam samo služe tome da nas uvere da smo ipak nešto “bolje” od njih. Nešto otprilike kao razlog zbog kojeg se gleda Farma. Da, putovati kao paket, kao deo turističke industrije je sasvim sigurno najlakši način da se putuje, a da se zapravo ništa ne uradi da se pomere sopstvene granice izvan udobnosti famoznog “švedskog stola”. Putovanje u Albaniju, zahteva ozbiljniju pripremu koja itekako prevazilazi odlazak u turističku agenciju, čak i od višednevnog bavljenja Booking-om, ili Trip adviserom,  za one malo naprednije.  Pre svega zahteva obračunavanje sa sopstvenim granicama, a to je najteže.Kroz istraživanje koje obavljam  prva informacija je, da su Albanci  jedini narod na Balkanu koji ima pripadnike sve tri velike religije.  Veoma zanimljivo, jer upadljivo iskače iz omiljenog lokalnog  klišea jedan narod – jedna religija.

Otvaraju se mnoga pitanja. Kako smo od partnera u davnoj prošlosti, uprkos nedavnoj teškoj istoriji postali neprijatelji? Da li na Balkanu možemo da diskutujemo o ovome a da ne mešamo dnevnu politiku? Zašto malo o njima znamo? Kako je zapravo, izgledalo povlačenje srpske vojske pre tačno sto godina, i da li su mitovi još uvek jači od realnosti?

Ima još toga što može da se nauči pre putovanja, i što mora da se uzme u obzir. Albanci su od kraja drugog svetskog rata pa do smrti Envera Hodže bili potpuno izolovani od spoljašnjeg sveta, sa ove distance, takva diktatorska tumačenja komunizma su potpuno neverovatna, ali ona su itekako ostavila neizbrisive tragove na svoje građane i to svakako treba uzeti u obzir.

Svici na Durmitoru
Ipak, da počnemo putovanje Balkanskim vilajetom od početka. Putujemo kamperom i motociklom. Kamper je baza, studio i mali deo svoje kuće. Motor je druga dimenzija. Preskočiću deo o srpskim putevima,  jer za  ovih tridesetak godina uzalud čekam normalne puteve.  Ibarska magistrala sa rupama, a naročito deo od Prijepolja do Jabuke sa potpuno zarđalim odbojinicima i saobraćajnim znacima je naša bruka i sramota, i jasna slika dubine naše kolektivne  depresije i siromaštva.

Prelazak preko Đurđevića Tare menja sve.  Durmitor, sa kojim se nismo videli čitavih deset godina, nas pozdravlja spektakularno: poslao je roj svitaca koji su nas okružili svojim svetlećim telima,  i tako bljeskajući poželeli dobrodošlicu. Ni jedna fotografija ove čarolije nije uspela, kao da su Durmitor i Tara odlučili da ovaj momenat  sačuvaju samo za naše oči. Osećanje je neponovljivo isto kao i specifičan miris Durmitora, od mešavine timijana sa livada i oštrog planinskog vazduha sa velike nadmorske visine.
I tu,  prelaskom krševite Crne gore sa krajnje tačke severozapada, preko Šavnika, Podgorice, Bara i Ulcinja na jugoistočnu Adu Bojanu zapravo počinje  putovanje kroz naš zajednički balkanski vilajet u Albaniju.

Prva deonica od Ulcinja do Skadra preko obronaka planine Rumija i lokalna sela je kao da su ga pravili za moju vožnju motorom. Neopisivo uživanje po relativno dobrom krivudavom putu, pojačano prijatnim uzbuđenjem zbog puta u novo i nepoznato. Vrlo brzo se stiže na crnogorsko albansku granicu,  i tamo je prvi šok: policajci traže da se slikamo. Nije baš svakodnevno da se žene tuda švrćkaju na motoru. Dobar znak,  dobra atmosfera i veselo ulazimo u Albaniju prema Skadru. Tvrđava Rozafa kako Albanci nazivaju Skadar na Bojani, je prvi važan cilj na ovom putu.

Skadar na  Bojani
Zidanje Skadra na Bojani je možda najvažniji deo naše narodne književnosti. Alegorija uziđivanja mlade Gojkovice u zidine, je sigurno najtragičnija, a činjenica da i danas koristimo metaforu Skadar, za građevinu koja se dugo gradi i ne završava, dodatni je  dokaz koliko je ovaj mit dubok. Ovo je mesto novog učitavanja davno pročitane lektire,  ali ovog puta uz distancu od tinejdžerskih dana, koja se sasvim drugačije meri iskustvom zrelih godina, uz vizuelizaciju, i divnu priču i dodatne informacije Pavla Jakoja Brajovića,  predsednika udruženja Srba i Crnogoraca, rođenog Skadranina.

Gradnja Skadra na Bojani je započeta još u 4 veku pre nove  ere. Smenjivale su se vojne i političke uprave,  a kako Pavle zanimljivo pripoveda, sve ih redom i „vidim“.  Od antičkih grka, preko Ilira, Rimljana sve do plaćenih mletačkih vojskovođa koje su nekom istorijskom momentu Srbi ili Crnogorci platili da ih obučavaju modernim vojnim veštinama. Dakle, prvo naravoučenije: ljudi su ovde vekovima sarađivali jedni sa drugima. Posetili smo i mesto na kojem je živa uzidana mlada Gojkovica, kao žrtva okrutne vile koja je tražila ljudski život u zamenu za manjak znanja iz građevinske nauke.

 

Na tvrđavi, u zgradi u kojoj je bio Generalštab svake vojske koja je tu komandovala, popili smo odličnu kafu i rakiju (samo za one koji ne voze) i naučili kako da se obraćamo nepoznatim ljudima ovde. Ako kažeš „rođo“ ili “kume” dobićeš i osmeh,  obavezno će ti ponuditi svoju “šljivovicu”, koja je zapravo lozovača. Teško prolazi odbijanje ponuđene rakije u Albaniji. Čitam im na licima, smatraju to vrlo neljubaznim gestom, i tu sam na ozbiljnim mukama da objasnim, da bez obzira na saobraćajne propise, ne mogu da vozim dva točka uz alkohol. Nikako!

Tirana je naša sledeća destinacija. Direktno sa ovog mitološki važnog  Mrnjavčevićevog utvrđenja vozimo u glavni grad. Poseta Skadru je proširila naše vidike po raznim osovinama, kako istorijskim a još više kulturološkim jer smo odškrinuli vrata kroz debeli zid predrasuda. Neodoljivo me sve podseća na ledeni zid iz serije Igre prestola koji čuva John Snow, a iza kojeg žive divljani.

Pre spuštanja na albansku obalu Jadrana valja preći put dugačak oko 100 kilometara i opterećen iznad svakog očekivanja. Vozi se umereno a ograničenja od 30/50/80 km su vrlo česta. To je ujedno prvi pravi susret sa drumovima Albanije, jer je ona deonica do Skadra bila suviše kratka. I pre puta, stigla su nam upozorenja da je pridržavanje saobraćajnih propisa obavezno jer svi upućuju da prema strancima nema popusta. Ceo put do Tirane ne mogu da se opustim na motoru. Obilaze me na punoj liniji, vozi se kontra stranom, a najveći šok izazivaju deca i mladi koji prema meni voze bicikl desnom stranom kolovoza. Svaki put se presečem. Dakle držim četvoro očiju otvoreno, dvoje za napred i dvoje u retrovizoru. Ovde tokom vožnje nema mesta za misli o proteklim događajima, koje su tako uobičajne tokom vožnje motorom. O Skadru ću, kao Skarlet, naknadno misliti sutra. Naš cilj je auto kamp Tirana koji se bar po internetu nalazi u blizini Tirane u netaknutoj prirodi. Baš tako, skoro netaknutoj posebno po makadamskom putu u završnih dva kilometra. Kamper još kako tako,  ali maksi skuter BMW C650 Sport je bio na pravom ispitu i to ne samo on već i sva nephodna veština za upravljačem.
BMW Skuter je plementa mašina koja voli obrtaje i asfalt. Makadam mu ič ne godi.

Dirljiv susret

Ulazak u kamp je začinjen dirljivim susretom, koji je odmah razvejao sve sumnje oko toga da li smo mi normalni, i kuda smo krenuli. Kamp je vrlo uredan, sa fantastičnim pogledom na jezero i planine, WI fi radi savršeno, i to bez famoznog pasvorda, a ljudski faktor je njegov najbolji deo. Vlasnica Rita nas je uputila na najbolji lokaciju, uz izvinjenje da još nemaju trgovinu sa namirnicama. „Ako ste gladni, pridružite se mojoj porodici na večeri“ kaže. Našli smo kompromis u direktnoj isporuci ovčijih ćufti, pasulja iz njene bašte sa teletinom, proje i povrća koje sama gaji. Svaka poklonjena  hrana koju neko sam odgaji uvek za mene ima tu neku dodatnu, vrednost veću od kupovne. Novac je naravno odbila!

Rakija connecting people (jeste izlizano, ali je baš tako)

Uveče je Baškim, Ritin suprug prišao sa flašom rakije. Na odličnom francuskom nas je ponudio svojom „šljivovicom“ koja je zapravo loza, ali je izgleda šljivovica univerzalna reč za srpsku rakiju. I ranije u Skadru smo bili nuđeni rakijom. Prepoznajem u tom običaju, zajedničku kulturnu matricu. Bez obzira na nacionalnu pripadnost i na političke granice koje su se vekovima neprekidno menjale, običaj je toliko dubok, i toliko tipičan da postaje jasno da je Balkan jedna celina, jer svuda od Hrvatske preko Bosne, Crne gore, Srbije naravno, gosti se nude rakijom, i to najbolje svojom. Kako smo samo svi tipični i predvidivi.

Tirana

Baškim nas ujutru držeći svoju ćerku za ruku pozdravlja i izdaje uputstva za odlazak u Tiranu. Brine. Kaže da se u Tirani praktikuje „animal driving“ stil, da obavezno parkiramo motor u hotel sa kamerom, i daje još korisnih saveta gde da ručamo, i da ne propustimo Bunker art, pravoslavnu crkvu i džamiju.

Ništa od svega. Kasnili smo na sastanak koji se odužio, pa smo nabasali na fensi restoran u Tirani, Il Gusto, koji sam najmanje želela da idem. Prenapucan je, kao da smo bilo gde u Evropi, u trenutno najpopularnijem restoranu prestonice. Kelneri govore odličan engelski, efikasni su, a mi se odlučujemo za tradicionalna jela Qofte Korce i Tave Kosi, ili u prevodu ćufte sa povrćem i jagnjetina zapečena sa jogurtom i malo pirinča. Apsolutno savršeno, ali i još jedan kulinarski dokaz da je ceo naš region baš dugo živeo pod turskim uticajem.

Tirana, njen centar je na mene ostavio sasvim lep utisak, ako se izuzmu  saobraćajni običaji. Ima bezbroj lepih kafića raznih stilova i provinijencija, mnogo mladih na ulicama i mnogo zelenila. Čudnovato je kako su duboke naše predrasude, i vozeći se nazad, razmišljam da li je usvajanje gotovih modela naša odlika, i koliko nekritički prihvatamo servirano, bez ikakvog preispitivanja, ne samo u oblasti politike, već u u kulturi, umetnosti, i svakodnevnom životu. Takvi donosimo pogrešne odluke, koje posle tumačimo svetskim zaverama protiv nas, mučenika.

 

Odmah iz Tirane, avantura i dijalog sa sobom se nastavlja. Ide se preko Drača uz Jadransku obalu do Kavaje.

Drugi svet počinje već 50 kilometara od Tirane

Kao i svaki velegrad, tako i Tirana pruža mogućnosti ali i hektičnim ritmom zamara. Što bi rekli, dođoh,  videh i pobegoh natrag u prirodu. Prema očekivanju „povlačenje“  iz glavnog grada Albanije nije nimalo jednostavan zadatak. Dala baba dinar da uđe u kolo a deset da izađe. BMW  skuter jezdi bulevarima Tirane kao po svojoj kući,  ali sa velikim nedostatkom. Navigacija je ono za šta bih dala mnogo, umesto nje, koristim instinkte, i neki unutrašnji žiroskop. Kako bilo,  nakon dobrih 45 minuta izlazimo ka autoputu, smer zapad,  grad Dures ili kod nas poznatiji kao Drač, a zapravo oni koji su ga osnovali dali su mu latinsko ime Durrachium.

 

Napadi sa svih strana

Prvo iskustvo vožnje motocikla po albanskom autoputu sa dve trake je više od iskustva. Sasvim je jasno da su dva točka ovde ugrožena vrsta. Vozi se brzo, a zaustavlja se ko gde stigne i gde poželi. Sasvim je uobičajeno da se autobus zaustavi u desnoj traci autoputa kako bi preuzeo putnike, a za time slede kočenja, prestrojavanja i opšta pometnja.

Biciklisti i motociklisti koji se kreću u suprotnom smeru su sasvim uobičajena pojava. Kako mi je se poverio jedan austrijski kamperista, Albanija je super ali noću nema vožnje. Previše je opasno. Podržavam potpuno taj stav i savetujem onima koji budu ovde dolazili da se drže ovog uputstva.

Via Egnatia, prvi Balkanski autoput

Drač, lučki grad tipično mediteranskog karaktera dohvatio nakon gotovo jednog časa vožnje. Ovo je region bogatog istorijskog nasleđa,  pa se između ostalog Drač može pohvaliti da iz njega kreće prvi balkanski auto put koji su izgradili Rimljani. Nama je poznat po nazivu šoping ulice u Soluni, Via Egnacia. Makedonski Prokonzul Gnaeus Egnatius, svestan važnosti modernih saobraćajnica,za upravljanje državom, u 2 veku pne, dao nalog da se izgradi ovaj put. Trasa je bila dugačka oko 1.120 km (746 rimskih milja), i kao i većina rimskih puteva bila je široka 6 metara. Trasa puta je veoma zanimljiva: Drač, pa antički grad Apolonia, teška deonica duž reke Škumbin preko grada Elbasana, pa na Ohrid, Bitolu, Edesu u današnjoj Grčkoj, Solun, da bi se završio u Konstantinopolju. Koristio ga je Julije Cezar, Apostol Pavle, razne vojske, pa kasnije i vizantinci, Krstaški ratnici su ovuda prolazili krećući se prema Maloj Aziji, i na kraju Osmanlije. Vozim skuter posle Durrachiuma prema kampu Pa Emer istom trasom, ali modernijim putem,posle svih njih i podsećam sebe da svet ne počinje od nas.

 Kamping „Pa emer“

„Pa Emer“ u prevodu znači bukvalno „bez imena“ i jeste klasičan kamp na obali mora, ali odmah uočavam da je ujedno i prava botanička bašta. Obilje rastinja i biljaka, pa čak i onih sasvim neočekivanih kombinacija kao što je to platan pored bora (Pinus Alepensis) predstavljaju idealno okruženje za odmor.

Ono po čemu je takođe poznat ovaj kamp je svakako i veštačko ostrvo i mala marina izgrađeni za potrebe korisnika kampa. Retko se pruža prilika da za sebe imamo svoje ostrvo i ovakav zemaljski raj na raspolaganju.  Sve je to plod ideja i ruku vlasnika kampa Leonardo Peposhi i njegovog oca Eleza. Kontakt sa njima, se uspostavlja, a kako drugačije, nego preko ponuđene domaće rakije, posle večere u njihovom restoranu. Dopalo mi se što se kuvaju samo dva jela, i to je to. Biraj. Jedno je uvek nešto, tradicionalno albansko, a drugo je sveža riba koju tog jutra lokalni ribari imaju na raspolaganju. 

 

Kuvamo, družimo se, jedemo zajedno. Od glavne kuvarice Dile koja je majka kampa „krademo“ razne originalne recepte kao što je ovaj za lokalno jelo koje zovu „Imamballajdi“. A sastojci sve poznati, čak se i slično izgovaraju: patlidžan, paradajz, peršun, beli luk i paprika. S tim što je povrće ukusnije. Valjda zbog geografske širine, i obilja sunca.

Sve vreme, koliko smo proveli kod ovih divnih ljudi, pokušavamo da Elezu,  profesoru albanskog jezika u penziji odgovorimo na pitanje koje nam nekoliko puta postavlja na nekakvom arhaičnom srpskom,  „Zašto Srbi ne dolaze ovamo. Moji gosti su sa svih strana sveta, osim iz Srbije. VI ste posle nekog bicikliste iz Beograda, pre tri godine, drugi iz Srbije?  Šta je razlog što ne dolazite?“ Teško je to objasniti! Takvi smo! Kvrgavi i puni predrasuda.

Pravoslavni predeo Albanije od nacionalnoj parka „Llogara“ do Jonskog mora „zove“ na vožnju

Dan odmora koji smo sebi priuštili u kampu odnosno botaničkoj naši „Pa emer“,  valjalo je nadoknaditi ranim jutarnjim startom. Pravac jug! Pre toga se neuspešno ubeđujemo sa profesorom Elezom da platimo kamp. Kaže na lošem našem jeziku,  „Prvi Srbi u mom kampu ne plaćaju već zaslužuju čast da im zahvalim“. Učinilo se da je oko spremilo i suzu.

Prvi balkanski autoput

U „Pa emer“ se vraćamo sigurno. Sada balkanska turneja mora dalje. Prva planirana destinacija mesto Apolonia u blizini grada Fier. Pedeset kilometara udobne i pomalo dosadne vožnje do sada najboljim autoputem kojim smo se kretali u Albaniji. Baš kako i zaslužuje ovaj predeo, jer Apolonia nije poznata samo po veoma dobro očuvanoj rimskoj naseobini, već i po nečemu što je deo moderne istorije.  Upravo kroz Apoloniju prolazi predmet našeg interesovanja, prvi balkanski „autoput“ „Via Egnacija“. Beše da su još tada shvatili značaj modernih saobraćajnica za razvoj carstva. Na ovo bi svi koji se kreću od Novog Sada do Rume preko Fruške Gore imali što šta reći. 

 

Kako bilo, ti Rimljani su baš umeli dobro da se smeste. Uzvišenje iznad plodne ravnice koja se završava u moru. Nije ni čudo da je ovde i sam Cezar dolazio da se odmara. Prilazak arheološkom parku Apolonia je tipičan. Nije obeležen putokazima,  udaljen je od krada Fier 7-8 km i prolazi se kroz selo Pojan. Veoma loš put, kokoške i selo me dovode u sumnju da nisam na dobeom putu, i osećam kako me leđa peku od namrštenog pogleda Miodraga koji vozi kamper iza mene. Ipak, ulazak u Apoloniu je direktan transfer u antičku grčku. Ovo blago je dvadesetih godina prošlog veka, otkrio francuski arheolog  Leon Rey. Sedim na kamenim ostacima gradske većnice, i prolazim ulicom u kojima su bili „boutiques“, gledam u biblioteku i pozorište. Okolo su sve neka stogodišnja stabla masline, zrikavci baš galame, i daljini se vidi more, i čekam još samo da se prošeta neko u togi. U ovom čarobnom mestu, skoro da i nema turista, osim još jednog francuskog para na motoru i nekih svetloputih skandinavaca. Kakva turistička extra vergine situacija. Raj i obavezna destinacija za one koji se nađu u blizini. Vredi svaki sekund.

Inače, obližnji grad Fier za koji nas 99% nikad čulo nije, spada u red najmodernijih gradova Albanije. Nove, prelepe zgrade dominiraju do te mere da mu pandan u Srbiji nije moguće naći. Ovde urbanisti znaju šta rade. Toliko o onim trošnim i depresivnim razglednicama Albanije kojima smo kljukani.


Jonsko more                                                            

Od Fiera,  tačnije Apolonije, krećemo dalje, put Jonskog mora koje se na ovom mestu sukobljava sa Jadranskim. Na putu još jedan maleni događaj koji upisujem u onaj deo priče o predrasudama. Vožnja motorom samo izgleda šareno, veselo i bezbrižno, ali traži ozbiljnu koncentraciju, od koje pada šećer brzinom obrnuto proporcionalnom našoj vožnji. Naročito na putevima Albanije. Stajem na pumpu, ulazim u prodavnicu, tražim čokoladu. Dečak pokazuje da nema. Tražim sladoled, nema ni toga. Okej, nema veze, sedam na motor, kamper je tu. Ali, dečak trči zamnom, vadi kesu sa svojim ručkom, i poklanja mi dve svoje nektarine. Toliko ostajem bez teksta, da je dobro što mi uopšte pada na pamet da se slikamo, i tako zabeležimo ovu dirljivu scenu.

 

Udobno stižemo u predgrađe grada Valone. Moderna i bogatija verzija Budve. Ovde pare prosto šuškaju na svakom koraku. Novi široki bulevari, stotine modernih zgrada i hotela. Sve plastika i sintetika i letovalište po ukusu recimo prosečnog ruskog turiste. Boja mora postaje modra, plaže smenjuju jedna drugu, a mi odlučujemo da ovaj primer industrijskog turizma samo prođemo i produžimo prema nečemu što su nam u Tirani preporučili. Planinski prevoj Llogara, koji „razdavaja“ Jadransko i Jonsko more.

Moto tura iz snova

Napuštanjem Valone prolazimo kroz nekoliko turističkih naselja tipa Makarska rivijera. Sporo a opasno, jer ljudi sa plaža bauljaju putevima, kao i bilo gde na sličnim destinacijama, u kasnim popodnevnim satima. Sličnu situaciju smo prošli i u Sutomoru u Crnoj Gori. Vozi se jedva 30 kmh.

Međutim nagradica sledi. Ono što će se pamtiti ceo život je baš OVA vožnja našim BMW-om C650 Sport. Put odličnog kvaliteta se udaljava od mora, počinju četinarske šume a ispred je moćan planinski masiv Llogara.

Put vijugajući neprimetno zamiče u brda, nadmorska visina raste a morskih 33ºC zamenjuju planinski mirisi i ugodnih 25 stepeni. Put je i dalje dobar i širok za uslove ovakvih gudura. Motoraška duša je već puna,  ne sluteći šta je očekuje. Planinski prevoj na 1.050 metara iznad mora i pogled puca do Krfa. Ispred je neverovatno moćna priroda i spust na „nulu“.  U svega 13 kilometara smanjuje se nadmorska visina ali i menja klima. Šumske mirise zamenjuje miris lavande, makije i ruzmarina.

Ljudi,  osedlajte te vaše moćne motore kojima se švrćkate od kafića do kafića po Dorćolu i zaputite se ka Karaburni,  kako se zove poluostrvo od kojeg počinje ovaj motociklistički raj. Ali ipak malo bolje od nas planirajte rutu. Ako ste kamperi i motoraši, spuštanje na nulu nije kraj avanture. Bonus sledi na putu prema gradu Himara gde smo planirali noćiti. Potpuno iznenađujuće,  opet planina i mala repriza opisanog. Nevolja je što se spustio mrak, teren nepoznat, put uzak, pa je i vožnja prerasla u oprezno „spasavanje“. Grabimo mesto u prvom najbližem kampu.

Pravoslavna zemlja i ljudi

Kamp „Moscato“ u predgrađu grada Himara, skroman ali čist. Direktor kampa, Vasil,  albanski Grk oduševljen. Na sav glas viče oca i majku „evo ih Srbi“,  trči prema nama sa pivom, „da se okrepite,  put nije lak.  Ova naša pravoslavna zemlja od Llogara je divna i opasna,  ali je raj za motocikliste. Stariji vozači se žale da im je naporno“. Baš tako, manastiri i crkve gotovo na svakih nekoliko kilometara, imena sela su takođe veoma zanimljiva: Livadhi, Himara (od himera), Dhermi, Nivice (da Njivice), Shen Vasil (Sveti Vasilije)… Sveta planina je ovo pa nas je tako i častila. Hvala joj! 


Inače, okruženje kampa je poput onoga u Kumboru, prašina i pretrpana plaža ne „zovu“ na duži boravak.

Idemo dalje, kažu ispred nas je prava rivijera koja se završava kod Butrinta.  Cilj nam je grad Sarande, prestonica turizma Albanije ali i predgrađe Butrint  jedan od najočuvanijih istorijskih spomenika u Mediteranu.

More, planine, more

Vožnja motocikla na ovim putevima je i dalje zanimljiva, dinamična i udobna. Smenjuju se more,  planinski masivi, mala sela. Asfalt vrlo dobar,  put širok.  Šta više poželeti? Vožnja kampera je zato prilično naporna,  jer one motociklističke radosti za volanom nema. Forsiranje brda i „šaltanje“  prilično zamara. Ipak, vredi,  jer ne doživljava se svako dan ovakva egzotika.

Što južnije to turističkije

Prilaz gradu Sarande je dobar nov i dobro označen. Ko želi u grad može desno, ko želi na jug prema plažama u regionu mesta Ksamil može levo novom modernom saobraćajnicom. Sarand je reč koja znači četrdeset i odnosi se na četrdeset stradalih svetih mučenika iz Sebaste, koji su sahranjeni na brdu iznad grada. Etimologija reči, i put od Llogare je još jedan primer i slika mešavine stalnih mediteranskih protivrečnosti: sever i jug, Rimljani i Varvari, Istočno i zapadno carstvo, Evropa i Azija, hrišćanstvo i islam, katoličanstvo i pravoslavlje, osvajači i mirotvorci, nauka i umetnost . Uvek mi i neki oni.

A u Sarandi je saobraćajni haos. Prebrzi turistički razvoj koji se oslonio na uske ulice traže vozačku snalažljivost, drskost ali poseduju mediteranski šmek. Naravno, probijanje sa kamperom kroz ovu gungulu ne preporučujemo ukoliko cilj nije trajekt luka iz koje vode linije za Krf, Bari…

Sarande kao i grad Valona miriše na novac. Novi hoteli dominiraju uz kombinaciju starog jezgra grada, po položaju i ritmu života podseća na Opatiju.

Sarandino 
A ni u Sarande se bez naših ne može. Još u Tirani smo saznali da su dve beogradske dame,  ovde otvorile prestižan restoran Sarandino u kojem se okuplja krem grada. I gle čuda, put nas baš tamo odveo. Nešto su nam poznate!  Ove dve „preduzetnice“  nije potrebno posebno predstavljati,  glumica Zlata Numanagić i njena prijateljica, profesorka filozofije Olivera Borisavljević. Žene su se ovde uklopile i potvrdile sve ono što smo do sada i mi videli. Albanija je zemlja predusretljivih ljudi koji im na svakom koraku pomažu. Ima u Albancima nekog optimizma koji nama iz depresivne Srbije ovde itekako prija, naš je zajednički zaključak. Tandem je zasukao rukave i putnike namernike dobro nahranio. Dagnje na buzaru dominiraju uz bruskete i kombinaciju albansko-srpskih namaza. Njihova energija, nepristajanje na nametnute šablone i na „dupljarski“ život jednosmernog  gutanja serviranih informacija, su svakako jedan od mojih najjačih utisaka ovog putovanja. Njih dve su retke pojave u našem svetu, i verujem, nisu nam se slučajno ukrstili putevi baš u Sarandi. Trebalo je da saberemo i uvećamo zajednička paralelna iskustva stečena na istom prostoru.


Butrint

Uprkos prijatnom druženju dalje se mora što pre jer kamperom zakrčismo pola ulice a i istorijski grad Butrint preti da zatvori svoje kapije. Do njega se može putem ali i skelom,  pa je sasvim logično da ćemo odabrati ovaj drugi, živopisniji.

A u Butrintu se ima šta videti, on je mikrokosmos mediteranske istorije. Bio je naseljen još u preistorijsko doba, čak 50.000 godina pne, pa sve do devetnaestog veka. Kako na sajtu UNESCO piše „Butrint je izbegao agresivni razvoj koji je redukovao vrednost većine dragocenih istorijskih mesta u Mediteranu“. Utoliko je njegova vrednost veća. Ali ne samo istorijski, već i činjenica da se ovakvo jedno mesto, savršeno uklopilo u prirodu i okolni pejzaž, čini kompletnim mestom koje svako ko je iole svestan da vreme ne počinje od njega, jednostavno mora da obiđe. Posle toga, ako već nije ranije shvatio, mu sve naše budalaste lokalne komšijske svađe izgledaju krajnje besmisleno. Dakle, gradili su ga Grci, osvojili Rimljani, dogradili Mleci i zamalo uništili Turci. Očuvanost zdanja je neverovatna i toplo ga preporučujemo.

 

 


Kafa na Krfu
Dvadesetak minuta vožnje našim balkanskim drumskim ratnikom iz baze u Ksamilu, koji uzgred budi rečeno, vodi atinjanka Eleni, još jedna žena preduzetnica na jugu Albanije, evo nas u luci Sarande. Namerili smo se na obližnji Krf radi kafe i girosa. Naravno i pre svega da proverimo ovu brodsku konekciju uživo, jer na sajtu stoji red vožnje iz 2014. Kasnimo, trajekt kreće, mi bez karte. I gle čuda,  agent pomorske firme zaustavlja isplovljavanje. Čekaju nas da se odlučimo i kaže „hej Srbi, ako se vraćate danas nazad, brod će vas sačekati“. Provlači nas po hitnom postupku kroz vrlo ažurirne i ljubazne carinike i policajce i bukvalno ubacuje u brod i nas i „Riđana“ .

Krf
Svega 80 minuta plovidbe do Krfa, po ceni od 50 evra (dve osobe &  bike).  A tamo prava „Brother“ atmosfera. Za razliku od tolerantnih i brzih Albanaca, Grčka policija i carina je nas i naš skuter doživela kao da smo deo narko klana ili teroristi. Čitavih sat vremena su većali oko BMW papira,  ovlašćenja i tražili šta to ima u skuteru kada se dolazi ovom brodskom linijom. Taman dovoljno maltretiranja da presedne i kafa i put iako im je svaka druga „We are brothers“.

A Krf kao Krf, dobro nam poznat i skuplji nego ikada. Malo pivo i ceđena narandža 7,5 evra. Skroman giros ručak sa salatom 20 evra. Ista usluga u Sarandinu košta 3, odnosno 9 evra.

Zaključak se lako nameće, evro u Albaniji vredi duplo. Zato savetujemo, ako idete put Krfa, put kroz Albaniju nije ništa duži od onoga kroz Makedoniju i Grčku. Probajte, uživanje zagarantovano.

Inače „brothers“ sa Krfa nas nakon prilično neprijatne i burne situacije nevoljno pustio na trajekt u povratku jer „niste došli pola sata pre isplovljavanja“. Tek toliko o braći.

Djirokaster

Svi ovi lepi događaji i prizori su se smenjivali velikom brzinom, i taman sam pomislila da nema više, i da je vreme da ovako lepe utiske treba sačuvati, tako što će se prekinuti kada je najlepše, dogodio se Djirokaster, ili Djirokastra. Nikada ne znam kog je roda neka imenica, kao što ne mogu da „uhvatim“ da li je Saranda ili Sarande, ali na kraju krajeva, tešim se, to je samo za „gramar nazis“.

Sa krajnje južne tačke Albanije, krećemo nazad. Skuter je podignut na prikolicu, čvrsto vezan. Miodrag opsesivno proverava gurtne i vez i u svrhu bezbednog vezivanja koristi sva svoja ranija nautička iskustva. Motor stoji na prikolici, čvršće i bezbednije nego u izložbenom salonu. Veoma je prašnjav, ali tu prašinu nosi sa nekim ponosom. Nije mala stvar prašina sakupljena na preko 1200 km crnogorskih, pa albanskih puteva, i zato je vreme da se bajk dostojanstveno vrati kući, da ga ne lomimo „onim“ manje zanimljivim drumovima.


Plan da iz Saranda krenemo rano, naravno propada, jer je uvek još sto onih „samo još da..“. Da se još pojede burek od luka uz mlečni napitak Dhalle, po preoruci Olivere, samoproglašene ekspertkinje za burek, pa da se kupi lokalno maslinovo ulje.. i pre podne proleti. Krenuli smo tek oko 13h u pravcu Djiroksatre, Fiera, Elbasana, pa na Ohrid. Velika i ozbiljna tura, posebno kamperom. Uz put ćemo stati da vidimo Djirokaster. Posle Butrinta, na manje od 100 km još jedno mesto označeno kao svetska baština. Grad na obroncima planine Gjere je terasasto smešten, i predstavlja redak primer očuvane otomanske arhitekture. Kamene, veoma strme ulice, i arhitektura pozivaju na lutanje gradom uprkos velikoj vrućini. Ovaj grad je mesto rođenja Envera Hodže ali i nama malo poznatog pisca Ismaila Kadera, višestrukog kandidata za Nobela. Poseta sveže obnovljenoj, i veoma moderno restauriranoj Kaderovoj rodnoj kući, jeveoma zanimljiva, ukoliko uspe da se pronađe. Ovo je mesto u kojem živi značajna grčka manjina, i veoma mi je žao što smo ga posetili samo ovako na putu kući. Jer, tu može bez problema da se provede nekoliko dana, vršljajući po restoranima, radnjama, tvrđavi.

Vraćamo se sigurno

I tako, malo po malo, krivina za krivinom, kilometar po kilometar, stigosmo do Ohridskog jerzera. Zbogom moja Albanijo! Vidimo se uskoro! Jer priznajem, retko gde još postoji takav divan odnos prirode, ljudi, istorije, zanimljivih i komercijalno neraubovanih destinacija.

 Lidija Piroški

 

 

 


Galerija slika

Članci iz iste kategorije