Arčibald Rajs – Veliki čovek i prijatelj Srbije

19. април, 2014. #

Велики пријатељ Срба, „јунак правде, истине и права“, Арчибалд Рајс, помагао је избеглицама и бавио се хуманитарним радом за време Првог светског рата. Писао је о злочинима које су Аустроугари, Бугари и Немци починили над српским цивилима.

Арчибалд Рајс је рођен у Немачкој 1875. године. У Швајцарској је докторирао хемију, био је професор на универзитету и велико име у области форензике и криминалистике. На позив српске владе, као неутрални посматрач, Рајс 1914. године долази у Србију да утврди истину о злочинима које су аустроугарски, немачки и бугарски војници починили над цивилима у Мачви и Подрињу.

Открива да је аустроугарска војска добила директиву да се према становништву понаша зверски и свирепо. Историчар Милош Ковић каже да је такво наређење било последица антисрпске пропаганде у германском свету.

„У Србији су забележени масовни, организовани, систематски злочини над цивилима. У Србији је било геноцида, о томе је писао Арчибалд Рајс, на неколико европских језика. Његови извештаји су објављени на француском, немачком и енглеском“, објашњава Ковић за Јутарњи програм РТС-а.

Рајс спроводи анкете међу становништвом. Користећи форензичке методе, отвара гробнице, ексхумира и фотографише тела. У извештајима бележи да је аустроугарска војска користила думдум муницију, забрањену Хашком конвенцијом и да је од фотографија жртава правила разгледнице. Открива и то да је поред масовних вешања, постојало још 20 различитих начина мучења и убијања цивила.

„Поред класичног убиства, пуцања, ту је било и мучења, одсецања делова тела, скидања трака коже са појединих делова тела, силовања… Чак је забележио податак да је једна двогодишња девојчица бачена свињама“, каже историчарка Слађана Бојковић.

Будући да је био угледни криминолог и форензичар, резултати Рајсових анкета одјекнули су светом. Пре него што их је послао српској влади, објављени су у часописима попут швајцарске Газете.

„Ти извештаји су имали огроман значај за Краљевину Србију, односно Краљевину Југославију. На тај начин, ратни циљеви Србије су добили додатни легитимитет, док су ратни циљеви германског блока великих сила, нарочито Аустроугарске, изгубили сваки легитимитет. То је, дакле, била та ‘цивилизаторска мисија’ о којој су говориле Бечлије још од 1878. године, када су окупирале БиХ“, каже Ковић.

Пред злочином нема неутралности

„Пред злочином нема неутралности! Ја ћу наставити да објављујем истину, пошто је то моја дужност“, говорио је Рајс и настављао са истраживањима. Са српском војском је прешао Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом 1918. године дошао до Београда.

На том путу забележио је масовне злочине које су Бугари извршили у Сурдулици, Врању, Лесковцу и Прокупљу. Историчарка Слађана Бојковић каже да је писао и о пределима, народу, животу и хуманости српских војника.

„Арчибалд Рајс је импресиониран српским војником и тиме како он вади последње парче хлеба из џепа и даје га заробљеном аустроугарском војнику, за кога зна да је починио злочине“, каже Бојковићева.

Опчињен храброшћу, искреношћу и српским менталитетом, Рајс по завршетку рата остаје у Београду.

После Првог светског рата, Арчибалд Рајс је живео у кући на Топчидеру. Саградио је једноставан објекат по узору на традиционалну шумадијску кућу и назвао га Вила „Добро поље“ у знак сећења на место у Македонији где се одиграла једна од најзначајнијих борби на Солунском фронту.

Рајс је утицао на развој српске криминалистике и форензике, био је и члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Међутим, разочаран лошим појавама у политици, као и понашањем Срба после рата, Рајс се повлачи са јавних функција. Објављује свој ратни дневник, још неколико књига и пише дело „Чујте, Срби!“.

„Огроман значај тог дела је у томе што Арчибалд Рајс шаље поруку Србима да буду оно што јесу. Потребно је бити само аутентичан. Немојте се претварати да сте нешто друго, вратите се неким елементарним стварима, неком елементарном, основном моралу који је свима нама добро познат“, закључује Ковић.

Арчибалд Рајс

Рајс је умро 1929. године у Београду. Сахрањен је на топчидерском гробљу, док је по његовој жељи његово срце однесено у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта.

На урни, коју су оштетили Бугари у Другом светском рату, урезани су стихови:

Овде, у овој урни, на врху Кајмакчалана
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана, 
Јунак Правде, Истине и Права
Швајцарца Рајса, ком нек је слава.

  

 

 

Galerija slika

Članci iz iste kategorije